Išlo tako jednom nekoliko putnika glavnim drumom i tom prilikom izgubiše komad suvog svinjskog mesa. Iza njih istim putem išao i vuk, koji odmah zgrabi zubima taj komad. On oseti da je meso vrlo slano, ispljunu ga i reče:
– Jede mi se sveže meso!
Tada primeti na obali reke krmaču s prascima i pritrča im nameravajući da ih pokolje. Krmača ga stade moliti i reče:
– Nemoj da nas pojedeš pre nego što krstim svoju decu!
– Dobro, samo ih krsti što pre – pristade vuk uslišivši njenu molbu.
Krmača zajedno s prascima zagazi u reku, ali joj ni na kraj pameti nije bilo da se vrati: ona s njima prepliva na drugu obalu. Vuk, kome je već pljuvačka tekla na usta, mogao je samo da se oblizuje; naravno da nije smeo ni da pomisli da se osveti svinji.
Posle toga vuk se uputi u šumu i srete tamo jarca. Kad ga uhvati, reče mu:
– Sada ćeš se ti izbaviti od svih jada i nesreća ovoga sveta, jer ću te ja pojesti.
– Pričekaj malo, treba da izmerim ovo polje – odgovori jarac. – Posle me možeš pojesti ako ti je baš toliko stalo do toga.
– Vuk pristade, a jarac, ne premišljajući dugo, pojuri u obližnje selo da traži zaštitu. Vuk je bio besan što mu je jarac pobegao i krete da traži novu žrtvu. Uskoro spazi kobilu sa ždrebetom i doviknu joj:
– Hoću da pojedem tvoje ždrebe, jer ti je ono samo na teretu. Osim toga, ti nemaš dozvolu da se šetaš ovuda.
– Kako da ne, ja imam dozvolu od svoga gazde. Nemoj da nas pojedeš pre no što ti pokažem tu dozvolu – odgovori kobila, neočekivano se okrete i udari vuka takvom snagom da on pade na leđa zdrobljene njuške. Ona pobeže zajedno sa svojim ždrebetom.
– Ah, kakva sam ja samo budala! – urlao je vuk previjajući se od bola. – Pa nisam valjda sveštenik, pa da dozvolim da svinja krštava svoje prasce? Nisam ni geometar, pa da dozvoljavam jarcu da premerava polje! A sigurno da nisam ni graničar, pa da tražim od kobile dozvolu za kretanje.
Ovde se završava naša bajka.
