Komunikacija između roditelja i deteta često deluje jednostavno sve dok ne dođe do konflikta, odbijanja, ćutanja, burne reakcije ili osećaja da dete „uopšte ne sluša“. Tada se pokazuje da kvalitet odnosa ne zavisi samo od toga šta roditelj kaže, već i od toga kako sluša, kako reaguje na emocije i koliko je svestan sopstvenih očekivanja.
Geštalt pristup komunikaciji polazi od ideje da je odnos živ proces koji se događa ovde i sada. Umesto brzog ispravljanja ponašanja, pažnja se usmerava na ono što se trenutno dešava između roditelja i deteta: koja emocija je prisutna, šta kome treba, gde nastaje prekid kontakta i kako odnos može ponovo da se uspostavi. Mnogi roditelji pogrešno misle da takav pristup znači odsustvo granica, a zapravo donosi nešto predivno – jasne granice i sačuvan odnos. Pročitajte više.
Slušati dete nije isto što i čekati da završimo svoj odgovor
Roditelji često veruju da pažljivo slušaju dete, ali u stvarnosti već tokom razgovora pripremaju savet, objašnjenje ili kritiku. Dete možda kaže kako više ne želi da ide na treninge, a roditelj mu spremno odgovara da ne može svaki put da odustane. Iako je takva reakcija potpuno razumljiva, dovodi do toga da se razgovor brzo prebacuje sa detetovog iskustva na roditeljsko rešenje.
Geštalt pristup bi najpre pokušao da istraži šta se iza izjave nalazi.
- Da li je dete umorno?
- Da li ima konflikt sa trenerom?
- Da li se oseća neuspešno?
- Da li više ne uživa u aktivnosti?
Kako bi bilo da automatsko ubeđivanja jednostavno postavite pitanje: „Šta ti je trenutno najteže na treningu?“ Tako možete da otvorite mnogo više prostora za odgovore i razumete razloge svog mališana. Slušanje ne znači da kao roditelj morate da se složite sa detetom, no da pokušavate da razume njegovo iskustvo pre nego što donese odluku.
Emocija nije problem koji treba odmah ukloniti
Kada dete plače, ljuti se ili se povuče, roditeljski instinkt često pokušava da emociju što pre smanji.
„Nema razloga da plačeš.“
„Nemoj da se nerviraš.“
„Nije to ništa strašno.“
Iako se ovakve rečenice najčešće izgovaraju sa dobrom namerom, dete može da ih doživi kao poruku da njegova emocija nije opravdana.
Geštalt pristup pravi razliku između emocije i ponašanja. Dakle, dete može da bude ljuto, ali ne može zbog toga da udara sestru/brata/druga ili vas. Na isti način može da bude razočarano, ali ne može da vređa.
Kao roditelj u ovakvim situacijama možemo reći: „Vidim da si baš ljut. Razumem da ti je teško, ali neću dozvoliti da me udaraš.“
Na taj način emocija dobija prostor, dok granica ostaje jasna.
Dete postepeno uči da osećanja ne mora da potiskuje, ali i da za svoje ponašanje ipak snosi odgovornost.
Roditelj ponekad treba prvo da primeti sebe
Prema Gariju Jontefu, jednom od najvažnijih savremenih Geštalt teoretičara, svesnost je ključna. Pre nego što roditelj pokuša da promeni ponašanje deteta, korisno je da primeti šta se dešava u njemu samom.
- Zašto me toliko razbesni kada dete ne posluša odmah?
- Zašto me njegova loša ocena plaši više nego njega?
- Zašto mi je teško kada se dete ne uklapa u očekivanja okoline?
Roditeljska reakcija nije uvek izazvana samo trenutnim događajem. Ponekad aktivira stara iskustva, strahove ili poruke koje je i sam roditelj dobijao tokom odrastanja. Ako je neko odrastao uz poruku da „dobro dete nikada ne protivreči odraslima“, može mu biti posebno teško kada njegovo dete počne da razvija snažan stav. Neka vas ovo ne obeshrabri, već pokaže važan prostor za svesnost i rast. Zaptajte se: da li vaše dete zaista radi nešto neprihvatljivo ili samo postaje samostalnije?
Granica i kontakt mogu da postoje istovremeno
Roditelji se ponekad osećaju kao da moraju da biraju između bliskosti i autoriteta. Ako su previše blagi, plaše se da će izgubiti kontrolu, a ukoliko su strogi da će izgubiti bliskost. Geštalt pristup pokazuje da jasna granica ne mora da znači prekid odnosa.
Roditelj može reći: „Razumem da želiš još da igraš igricu, ali dogovor je da se računar ugasi u devet.“
Dete možda neće biti zadovoljno, može da se i naljuti, ali vaš zadatak roditelja nije dete bude zadovoljno svakom odlukom. Važnije je da granica bude dosledna, razumljiva i postavljena bez ponižavanja. Dete tako dobija iskustvo da odnos može da izdrži neslaganje, a to je i te kako važna lekcija za sve buduće odnose koje će graditi.
Šta se krije iza rečenice „dete me ne sluša“?
Kada roditelj kaže da ga dete ne sluša, korisno je postaviti još jedno pitanje: Šta zapravo očekujemo da dete uradi?
Ponekad želimo saradnju, ali ponekad očekujemo trenutnu poslušnost, što, složićete se, nije isto.
Ako se dete igra i roditelj iz druge sobe kaže „odmah obuj patike“, dete možda nije psihološki spremno da istog trenutka prekine aktivnost. Dovoljno je da promenite komunikaciju i da postignete željeni ishod. Dajte detetu mogućnost da završi jedan proces i pređe u drugi. Pokušajte sa: „Za pet minuta krećemo. Završi to što radiš i počni da se spremaš.“
Naravno, nisu svi konflikti rešivi jednom rečenicom. Ali način komunikacije snažno utiče na to da li će situacija postati borba za moć ili saradnja.
Kontakt sa detetom menja se kako dete odrasta
Roditelj koji dobro komunicira sa šestogodišnjakom ne može potpuno isti model da koristi sa četrnaestogodišnjakom. Kako dete odrasta, raste njegova potreba za samostalnošću. Adolescent želi više privatnosti, donosi sopstvene odluke, razvija vrednosti i sve češće preispituje roditeljski autoritet. Za većinu roditelja je ova faza neprijatna, ali predstavlja normalan deo razvoja.
Čuveni geštalt terapeut Dan Blum ovde posebno naglašava kontakt i granice. Roditelj ostaje dostupan, zainteresovan i prisutan, ali postepeno dopušta sve više autonomije.
Umesto da koristite stereotipne i ograničavajuće izjave kao što je: „Dok živiš pod mojim krovom, radićeš kako ja kažem.“ verovatno će vam više poslužiti i biti produktivnije da kažete: „Ne slažem se sa tobom, ali želim da razumem kako si došao do tog zaključka.“
Šta postižete? Održavate roditeljski autoritet i ujedno pokazujete poštovanje prema detetu kao osobi koja postepeno razvija sopstveni identitet.
Roditelj ne mora da bude savršen
Jedna od najštetnijih ideja savremenog roditeljstva jeste predstava da dobar roditelj uvek mora reagovati smireno i ispravno, što jednostavno nije realno. Često smo umorni, zabrinuti, preopterećeni i možemo da pogrešimo. Od savršenstva je mnogo važnije da razvijemo sposobnost da odnos popravimo.
Možemo se izviniti, a ne umanjiti svoj autoritet tako što ćemo reći: „Juče sam vikao više nego što je trebalo. Bio sam ljut, ali način na koji sam reagovao nije bio dobar.“
Dete će u nama videti odraslu osobu koja može da preuzme odgovornost za svoje ponašanje. Svojim primerom pokazujemo jednu od najvažnijih životnih veština.
Kako Geštalt edukacija produbljuje razumevanje odnosa?
Principi poput svesnosti, kontakta, odgovornosti i razumevanja sopstvenih emocionalnih reakcija važni su ne samo u roditeljstvu već i u psihoterapijskom radu.
Zbog toga se tokom programa kao što je Gestaltedukacija.rs velika pažnja posvećuje upravo iskustvenom učenju i razumevanju odnosa između ljudi. Budući terapeuti ne uče samo teorijske modele, već razvijaju sposobnost da prepoznaju šta se događa u kontaktu, kako sopstvene reakcije utiču na odnos i na koji način mogu da podrže drugu osobu bez nametanja gotovih rešenja. Mnogi od tih principa mogu biti korisni i roditeljima, nastavnicima i svima koji svakodnevno rade sa decom.
Najvažnija poruka detetu: možeš da budeš ono što jesi i da ostanemo povezani
Dobar odnos roditelja i deteta nije odnos bez konflikata, ključno je ono što se događa kada konflikt nastane.
Može li dete da kaže da je ljuto?
Može li roditelj da postavi granicu bez ponižavanja?
Može li neslaganje da se završi razgovorom, a ne prekidom kontakta?
Detetu nije potreban roditelj koji će uvek znati savršenu rečenicu. Potrebna mu je odrasla osoba koja će pokušati da ga vidi, sasluša i razume, čak i onda kada mora da kaže „ne“. Na kraju, možda je jedno od najvažnijih iskustava koje dete može poneti iz porodice osećaj: „Ne moramo uvek da se slažemo da bismo ostali povezani.“
