Za zajedničko čitanje: U ovoj mađarskoj narodnoj priči tri želje stižu u skromnu kuću jedne hladne jeseni. Posle svake želje zastanite na trenutak i pitajte dete šta bi ono reklo sledeće.
Tri želje
Nekada su živeli muž i žena koji su se mnogo voleli, ali su jedva sastavljali kraj s krajem. Zbog siromaštva bi se ponekad prepirali. Kad bi se ljutnja stišala, opet su sedeli jedno uz drugo.
Jedne jesenje večeri žena je prva stigla kući. Naložila je vatru i stavila vodu da provri: možda će uspeti da spremi makar malo supe. Ubrzo se vratio i muž. Seo je uz ognjište i ispričao joj šta mu se dogodilo na putu od kukuruznog polja.
U mraku je ugledao malu zlatnu kočiju koju su vukla četiri crna psa. Točkovi su zapali u blato, a žena u kočiji nije mogla dalje. Zamolila ga je za pomoć. Muž je priskočio, pa su psi izvukli kočiju na čvrst put. Neznanka ga je pitala ima li porodicu i kako žive. Kad je čula da su siromašni, obećala je da će njegovoj ženi ispuniti tri želje. Zatim je nestala. Bila je vila.
Žena je slušala s nevericom. Muž ju je pozvao da nešto poželi i vidi da li je obećanje istinito. Pogledala je u žar: „Kad bismo samo imali kobasicu, mogli bismo da je ispečemo.“
Tek što je to rekla, niz dimnjak se spustila posuda. U njoj je ležala kobasica toliko dugačka da bi mogla da opaše baštu. Oboje su se obradovali, pa počeli da razmišljaju kako će pametnije iskoristiti preostale dve želje.
Muž je već zamišljao dva junca, dva konja i prasence. Dok je govorio, pokušao je da uzme žar sa ognjišta, ali je nespretno prevrnuo posudu. Kobasica je pala među užarene komade drveta.
„Jao, kobasica! Kad bi ti se zalepila za nos!“, izletelo je ženi dok je pokušavala da je spase iz vatre. U isti mah kobasica se našla na muževljevom nosu. Nisu mogli da je odvoje.
Muž je želeo da poslednjom željom kobasicu vrate u posudu. Žena je još mislila na junce, konje i prase. Neko vreme se nisu slagali. Najzad su se dogovorili, pa je ona poželela da kobasica ponovo bude tamo gde je bila. Želja se ispunila.
Od tri čudesne prilike ostala im je večera, koju su zajedno pojeli. Razumeli su da ih je prepirka sprečila da mirno razmisle. Posle toga su razgovarali složnije, radili marljivo i pažljivo čuvali ono što imaju. Vremenom su svojim trudom stekli i junce, i konje, i prase.
Pouka za kraj
Reč izgovorena na brzinu može mnogo da promeni. Kada zastanemo i saslušamo jedni druge, lakše nalazimo zajednički put.
Izvor: Mađarska narodna priča „A kivánságok“, u zbirci koju je uredio János Erdélyi, Népdalok és mondák, treći tom, Pešta, 1848, str. 286–288. Izvorni tekst na mađarskom. Ovo je naš skraćeni prevod i blago prilagođavanje za čitanje pred spavanje.
