Za zajedničko čitanje: Zamislite kišu koja tiho pada dok sunce još sija. U ovoj japanskoj narodnoj priči takvo vreme prati jednu neobičnu, veselu svadbu.
Lisičja svadba
Nekada davno živeo je mladi beli lisac po imenu Fukujemon. Kada je odrastao, njegov otac mu je poverio porodično imanje, a sam se povukao da mirno provodi dane. Fukujemon je bio zahvalan ocu. Vredno je radio i pažljivo čuvao ono što mu je povereno.
U jednoj staroj lisičjoj porodici živela je mlada lisica o čijoj su lepoti svi govorili. Fukujemon je poželeo da je upozna. Njihove porodice ugovorile su susret, a mladi lisac i lisica dopali su se jedno drugom. Po običaju su razmenjeni darovi i lepe želje, pa je određen dan venčanja.
Toga dana mlada je krenula ka Fukujemonovom domu u svečanoj povorci. Nebo je bilo sasvim neobično: sitna kiša padala je kroz sunčevu svetlost. Dok su kapi svetlucale na putu, lisice su pevale i igrale. Tako je, uz radost porodice i prijatelja, proslavljena njihova svadba.
Fukujemon i njegova žena živeli su složno. Kada su dobili lisičiće, deda lisac se posebno obradovao. Pazio je na njih nežno, kao na cvetove u bašti, i ponosno govorio da liče na njega. Porodica je zajedno brinula o mladuncima, a svako novo proleće donosilo im je još razloga za radost.
Pouka za kraj
Radost je veća kada je delimo s onima koje volimo i kada jedni o drugima brinemo.
Izvor: Japanska narodna priča „The Foxes’ Wedding” u zbirci A. B. Freeman-Mitforda, Tales of Old Japan (Macmillan, 1871). Izvorni tekst na engleskom. Prevod i blago skraćenje za čitanje pred spavanje: Moje Dete.
Još priča za zajedničko čitanje pronađite u rubrici Priče za laku noć.
