U ovoj kratkoj japanskoj narodnoj priči dva suseda se spore oko nečega što ne može da se stavi u kesu: mirisa večere. Pročitajte je polako i zastanite kod neobičnog načina na koji je spor rešen.
Miris večere i zveckanje novčića
U starom Edu živela su dvojica suseda. Kičibei je pekao jegulje i prodavao ih ljudima koji su prolazili ulicom. Iz njegove male radnje svakog dana širio se prijatan miris.
Do njega se doselio trgovac Kisaburo. Imao je novca, ali ga je nerado trošio. Kada bi došlo vreme ručka, seo bi blizu Kičibeijeve radnje sa činijom običnog pirinča. Jeo je svoj pirinač i uživao u mirisu ribe koja se pekla kod suseda.
Kičibei je to primetio. Jednoga dana pružio je Kisaburu račun.
— Ako svakog dana uživaš u mirisu moje ribe, treba i da platiš za taj miris — rekao je.
Kisaburo je pogledao račun, pa pozvao ženu da mu donese kutiju s novčićima. Otvorio ju je i protresao. Novčići su veselo zazveckali. Zatim je zatvorio kutiju i naklonio se susedu.
— Eto, sada smo izmirili račun.
— Kako to? Nisi mi dao nijedan novčić — začudio se Kičibei.
— Naplatio si mi miris ribe — odgovorio je Kisaburo. — Ja sam ti platio zvukom novca.
Pouka za kraj
Kičibei je tražio novac za miris, a Kisaburo mu je ponudio zvuk novčića. Njihov duhovit odgovor podseća nas da u razgovoru vredi razmisliti šta zapravo tražimo od drugoga.
Izvor priče
Japanska narodna priča „Smells and Jingles” u zbirci Vilijama Eliota Grifisa Japanese Fairy World: Stories from the Wonder-Lore of Japan, prvo izdanje 1880; korišćeno londonsko izdanje iz 1887, str. 205–207. Izvorni tekst na engleskom. Ovo je naš prevod, blago skraćen za zajedničko čitanje; sačuvani su likovi, spor i završni odgovor. Grifis je umro 1928. godine, pa su imovinska prava na korišćeni tekst istekla u Srbiji. Uvod i pouka dodati su za ovu objavu. Izdvojena akvarelna ilustracija originalno je generisana za Moje dete.
