Najbolji prijatelj – Dimitrije Ć. Dimitrijević
Kiša neprestano pada. Napolјu hladno. Deda seo kraj ognjišta a deca oko njega, opružila ručice crvene od hladnoće, greju ih.
– Deda pričaj nam nešto iz svoje mladosti – navalјuje Nikolica.
– Hee. Pričaću vam o Crnom. Imao sam otprilike deset godina. Bio sam vrlo nestašan. Jednog predvečerja uzmem očev pecački pribor i s Crnim pođem na obalu reke da hvatam ribu.
– Da li si svog brata zvao Crni, dedice?
– Ne, on mi nije bio brat, ali me je mnogo voleo i svuda išao samnom. Često smo se igrali.
Toga dana nisam imao sreće da nešto upecam. Kada mi je dosadilo da držim štap u ruci, zabodem ga u obalu, pozovem Crnog i počnemo se juriti po pesku. Skočivši jednom, Crni nehotice obori štap koga ponese voda. Ja se nalјutih i bacih na njega kamen koji ga pogodi pravo u oko jer se istoga časa okrenuo prema meni.
– Ah, deda! – povikaše deca u glas.
– Na žalost deco, baš je tako bilo!
A jadni Crni valјao se po zemlјi od bolova i cvilio.
Ja sam za to vreme trčao pored obale ne ispuštajući iz vida pecački štap, nadajući se da će se negde zakačiti. Na jednoj krivini matica ga sasvim približi obali. Ja se pružih da dohvatim štap ali se obala odroni i ja glavačke upadnem u vodu. Struja me je nosila ka sredini reke a nisam umeo dobro da plivam. Nakvašena odeća vukla me je na dno i osetio sam kako mi se smrt približava.
Odjednom osetih kako me neko hvata za okovratnik i vuče ka obali. Pogledam i vidim da je to jadni Crni. Skočio je u vodu i sa teškom mukom vukao me ka obali.
– Šta si mu, deda, kazao kada te je izbavio?
– Zagrlio sam ga i molio da mi oprosti za nečovečnost…
– A šta ti je on na to kazao?
– Šta da kaže! Samo je cvilio…
– Deda, što ne kažeš, ko ti je bio Crni?
– Crni je bio naš pametni pas, moj najbolјi prijatelј. Otada sam ga čuvao i mazio i nikada mu više nikakvu nepravdu nisam naneo.
Priče za decu – Dimitrije Ć. Dimitrijević
