Večeras pročitajte priču o starici koja se na putu kući susreće s neobičnim čudom. Pratite kako se menja ono što vuče za sobom, a šta u njenom raspoloženju ostaje isto.
Vesela starica i čudesni lonac
U jednom selu živela je starica koja je zarađivala obavljajući sitne poslove za porodice iz okolnih kuća. Negde bi dobila tanjir ručka, negde šolju čaja, i tako je sastavljala dan za danom. Iako nije imala mnogo, ljudi su je uvek viđali vedru.
Jedne letnje večeri, dok se vraćala kući, kraj puta je ugledala veliki crni lonac. Zastala je i osvrnula se, ali nikoga nije bilo u blizini.
— Kakav bi to lonac bio za moje cveće! — rekla je. — Možda je ostavljen jer ima rupu. Da pogledam.
Podigla je poklopac i ustuknula od iznenađenja. Lonac je bio pun zlatnika. Obišla ga je nekoliko puta, gledajući kako se sjaje na večernjem suncu. Pomislila je šta bi sve mogla da učini s tolikim blagom. Pošto nije mogla da podigne težak lonac, vezala je za njega kraj svoje marame i počela da ga vuče putem.
Uskoro je morala da zastane i predahne. Okrenula se da pogleda svoje blago, a iza nje više nije bio lonac pun zlatnika. Na njegovom mestu ležao je veliki komad srebra.
— Vidi ti to! — nasmejala se starica. — Manje je brige oko jednog komada srebra nego oko tolikih zlatnika. I dalje sam prava srećnica.
Nastavila je put. Kada je ponovo zastala, srebro se pretvorilo u komad gvožđa.
— I gvožđe je korisno — rekla je. — Možda će mi baš zatrebati u kući, a mogu i da ga prodam.
Još malo je hodala niz brdo. Bacila je pogled preko ramena i ugledala običan kamen.
— E, pa taj kamen može da mi pridržava vrata kad bude toplo! — obradovala se.
Stigla je do svoje kapije, odvezala maramu i sagnula se da namesti kamen kraj praga. Tada se kamen trže, zacvile i poraste. Iz njega se pojaviše četiri duge noge, dva velika uha i rep. Čudno stvorenje poskoči, ritnu se u vazduh i odjuri putem kao da se smeje svojoj šali.
Starica je neko vreme gledala za njim. Onda se i sama nasmejala. U selu su pričali o nestašnom čudesnom biću zvanom Hedli Kau, koje se pojavljuje u raznim oblicima. Sad ga je i ona srela, i to na sopstvenom pragu.
Ušla je u kuću, sela kraj ognjišta i s osmehom se prisećala neobičnog puta. Imala je priču kakvu će sutra moći da ispriča susedima.
Pouka za kraj
Starica nije zadržala ni zlato ni srebro, ali je u svakom preokretu nalazila razlog za osmeh. Na kraju joj je ostalo nešto što je mogla da podeli: dobra priča.
Izvor priče
Engleska narodna priča iz Nortamberlenda „The Hedley Kow”, koju je gospođi Balfur ispričala kazivačica označena kao gđa M.; priču je prikupio i uredio Džozef Džejkobs (Joseph Jacobs) u zbirci More English Fairy Tales, London: David Nutt, 1894. Izvorni tekst i beleška o poreklu. Ovo je novi, blago skraćeni prevod na srpski za zajedničko čitanje; uvod i pouka su dodati. Džozef Džejkobs umro je 1916. godine, pa su imovinska prava na njegov tekst istekla u Srbiji po pravilu od 70 godina od smrti autora. Izdvojena slika je originalna ilustracija za ovu objavu.
