„Šta je bilo u školi?“ — „Ništa.“ Dete spušta ranac, vi pokušavate da saznate makar nešto, a razgovor se završava pre nego što je počeo. Posle još dva pitanja lako izleti: „Kako ništa, bio si tamo pet sati!“
Ipak, jedna reč nije dovoljan razlog da zaključimo da dete nešto krije ili da nam ne veruje. Za početak je korisnije promeniti način razgovora nego tražiti potpun izveštaj. Cilj nije da saznamo svaki detalj, već da dete ima prostor da ispriča ono što mu je važno.
Ne morate razgovarati čim dete uđe u kuću
Nekome odgovara priča na putu iz škole, nekome tek uz užinu ili kasnije tokom dana. Umesto niza pitanja na vratima, probajte: „Drago mi je što si stigao. Hoćeš prvo da odmoriš?“ Ako sada ne želi da priča, ostavite mogućnost za kasnije, bez uvređenog povlačenja.
Stručnjaci organizacije Boys Town naglašavaju važnost trenutka i konkretnijih pitanja, umesto opšteg prepričavanja celog dana. Predlažu i da roditelj ponekad prvi podeli mali događaj iz svog dana.
Pitajte za jedan trenutak, ne za čitav školski dan
Izaberite jedno pitanje koje vas zaista zanima. Na primer:
- „Šta ste radili na velikom odmoru?“
- „Koji zadatak ti je danas bio najzanimljiviji?“
- „Da li ste nastavili onaj grupni rad koji si pominjao?“
- „Šta bi izdvojio iz današnjeg dana da mi pokažeš?“
Ovo nije spisak koji treba proći do kraja. Ako dete pomene utakmicu na odmoru, ostanite kod utakmice. Ne morate odmah preći na matematiku, domaći i ocene. A ako odgovori „ne sećam se“, nemojte ga ubeđivati da mora da se seti.
Šta da kažete kada se ipak pojavi neka priča
Zamislite da dete kaže: „Danas nisam bio ni sa kim na odmoru.“ Lako je odmah ponuditi rešenje: „Pa priđi nekome!“ Ali još ne znate da li je bilo usamljeno, želelo mir ili završavalo nešto što ga je zanimalo.
Možete odgovoriti: „Bio si sam na odmoru. Kako ti je to bilo?“ Time proveravate šta se dogodilo, umesto da unapred odredite značenje. UNICEF preporučuje pažljivo slušanje i vraćanje detetovih reči svojim rečima, uz prostor da dete dopuni ili ispravi ono što ste razumeli.
Ako kaže da mu je bilo neprijatno, nastavak može biti: „Hoćeš još da mi ispričaš ili da zajedno razmislimo šta bi ti pomoglo?“ Ne morate imati spreman savet posle prve rečenice.
Odvojite razgovor od provere obaveza
Roditelj treba da zna šta ima za domaći i da li je potrebno nešto pripremiti za sutra. Ipak, to može biti poseban, kratak dogovor: „Posle užine ćemo pogledati šta ti je potrebno.“
Tako pitanje o školi ne mora svaki put završiti otvaranjem sveske. Ako dete priča o neobičnom crtežu sa likovnog, saslušajte tu priču pre nego što proverite da li je ponelo blok. Postoji vreme za organizaciju i vreme da budete zainteresovani za njegovo iskustvo.
Pokažite kako izgleda razgovor, a ne saslušanje
Možete početi malom pričom: „Danas sam pogrešio vrata kancelarije i baš smo se nasmejali.“ Zatim zastanite. Nema potrebe da dodate: „E sad ti moraš meni nešto da kažeš.“
Kada dete govori, odložite telefon i pokušajte da ne pripremate odgovor dok još traje njegova rečenica. Američka akademija pedijatara ističe da je cilj aktivnog slušanja razumevanje, a ne samo odgovaranje. Miran ton i puna pažnja važni su koliko i izbor pitanja.
A ako ponovo kaže „ništa“?
Možete mirno reći: „U redu. Ako se kasnije setiš nečega što želiš da mi ispričaš, tu sam.“ Kada priča dođe kasnije, pokušajte da joj napravite mesta. Ako zaista ne možete odmah, dogovorite konkretan trenutak i vratite se razgovoru.
To ne znači da treba zanemariti zabrinutost ili ono što dete kaže o neprijatnom događaju. Ako pomene pretnju ili nasilje, shvatite ga ozbiljno i uključite odgovornu odraslu osobu u školi. Ali od običnog kratkog odgovora ne treba praviti dokaz da postoji problem.
Dobar razgovor nije onaj u kome dobijete najviše informacija, već onaj posle koga dete zna da može ponovo da vam se obrati.
Ako imate i mlađe dete, pogledajte šta pitati dete posle vrtića.
Naslovna slika: ilustracija generisana uz pomoć veštačke inteligencije.
