U ovoj kratkoj priči iz engleskog folklora jedna starica čuva svoje lale, a noću otkriva kome njihovi cvetovi pružaju utočište. Pročitajte je polako, uz zamišljanje tihog vrta pod mesečinom.
Vilinske lale
Nedaleko od Tavistoka živela je starica koja je u svojoj bašti negovala leje lala. Pažljivo ih je zalivala i radovala se svakom novom cvetu.
Kada bi se selo umirilo, među lalama su se okupljale male vile. U cvetovima su uspavljivale svoju decu, a iz bašte se čula tiha pesma. Starica ih nije uznemiravala. Volela je svoje lale i nikome nije dopuštala da ih bere, pa su vilinske kolevke ostajale netaknute.
Vile su joj uzvratile svojom čarolijom. Lale su bile lepše i duže su cvetale od drugih, a mirisale su gotovo kao ruže.
Mnogo godina kasnije starice više nije bilo. Oni koji nisu znali njenu priču uklonili su lale i na njihovom mestu zasadili peršun. Peršun nije rastao, a bašta je ostala prazna. Vile ipak nisu zaboravile ženu koja je sačuvala njihovo mirno mesto: oko njenog groba negovale su zelenilo i svakog proleća tu su izrastali divlji cvetovi.
Pouka za kraj
Pažnja koju poklonimo drugima može ostaviti trag i kada se sasvim tiho čini.
Izvor priče
Englesko narodno predanje iz okoline Tavistoka u Devonu, „Vilinska zahvalnost”, u zbirci Tomasa Kejtlija „Vilinska mitologija”, revidirano izdanje, London, 1892. Tekst je naš prevod i blago prilagođavanje izvornog zapisa za čitanje pred spavanje. Pročitajte izvorni zapis na engleskom.
